Фрушкогорски манастири вековима су били центри духовног и културног живота српског народа и саставни део његове дуге и бурне историје. Вероватно је да су на местима данашњих појединих манастира, још у античкој римској епохи, постојали локалитети који су продужавали живот старијих људских заједница и култура.
Лоцирани на живописним теренима, који су својом конфигурацијом подсећали на стари крај и у пределима који су већ тада били насељени српским живљем, они су били спона која је заједно са читавом црквеном организацијом везивала духовни живот српског народа у изгнанству у једну јединствену религиозно-националну целину.
Целокупан уметничко-историјски материјал фрушкогорских манастира настао је у два временска периода градитељске делатности на подручју јужне Угарске, и то у касносредњовековном од средине XV до краја XVII века, и барокном од почетка XVIII века.
После обнове Пећке патријаршије 1557. године, за време патријарха Макарија Соколовића, долази до оживљавања уметности на њеном ширем подручју. Нагли полет уметности у средишту Патријаршије, имао је одјека у стваралаштву Срема за време српских деспота. Најбоље решење моравског триконхоса постигнуто је на храму манастира Новог Хопова. Најстарије фреско сликарство у Срему сачувано је у цркви манастира Петковице из 1588. године и у целини се уклапа у токове уметности XVI века, која је негована у манастирским црквама на ширем подручју Пећке патријаршије.
Велика сеоба Срба и остала збивања наговестила су постепено одумирање позновизантијске културе.
Тим променама почела је барокна епоха српске црквене уметности која се најпре одразила у архитектури фрушкогорских манастира. Они су преузели на себе важну улогу да негују национална осећања и поштовање успомене на Светог Саву и Светог Симеона Немању са лозом Немањића и преко обнављања култова српских средњовековних владара-светитеља (цара Уроша, кнеза Лазара, Светог Стефана Штиљановића и сремских светитеља Бранковића).
У току XVIII века извођени су обимни грађевински радови у манастирима. Срушене су позносредњовековне манастирске цркве скромних димензија, подигнуте у XVI веку и на њиховом месту саграђене нове, велике грађевине и конаци. У исто време старе, првобитне цркве већих димензија у стилу позносредњовековне архитектуре нису срушене већ су добиле високе, барокне звонике.
Зографе из прве половине XVIII века сменили су даровити иконописци: Димитрије Бачевић, Јаков Орфелин, Теодор Крачун, Арсеније Теодоровић, Димитрије Аврамовић, Павле Симић и други академски образовани сликари. У XVIII и почетком XIX века фрушкогорски манастири су прихватили утицаје нових стилских праваца, пре свих барока и класицизма. Фрушка гора је у то време била велика уметничка радионица и духовни стожер српства у Подунављу. Истакнути духовници-образовани игумани и архимандрити су попуњавањем манастирских библиотека и ризница подстакли развој новије српске књижевности и историјске науке.
Током времена свога постојања претрпели су многе измене. Рушени су и паљени, подизани и обнављани.