Остатке средњовековног утврђеног града Сланкамен налазимо на обали Дунава, на стрмом брегу, изнад данашњег села Стари Сланкамен. Овај простор је густо насељен још од предисторијског периода док се у доба римске управе овим крајем ту развило утврђење Ac umincum . Средњовековни град Сланкамен први пут се помиње у историјским изворима у XI веку, у наредном периоду неки од назива за њега су: Zalonkemen, Zolankaman, Zolankament. Већ почетком XIV века добио је статус и привилегије краљевског града (Civitas regis Zalankaman ). По изворима се може закључити да се у Сланкамену доста рано развио слој богатих трговаца и занатлија. Овде се, поред Београда, Земуна и Петроварадина налазио један од центара у гарске насадистичке фл оте на Дунаву. Први српски владар који је држао Сланкамен је Ђурађ Бранковић. О вај, по изворима “тврди град“, он на управу добија од краља Жигмунда Луксембуршког. Након његовог сукоба а затим и примирја са породицом Хуњади договорено је да им преда Сланкамен и остале сремске градове. Колико је ово место било стратешки значајно говори нам и податак да је у њему окупљана војска и насадистичка флота приликом одбране Београда 1456. године. Утврђење се враћа под директну управу у гарског краља 1502, а две године касније у њему је боравило 500 насадиста под двојицом војвода. Непосредно пре т урског заузимања Београда (1521) представници свих насадиста одлазе у Будим да траже плату а како је нису добили, напуштају службу. Ово је знатно ослабило у гарску војску током борби које ће следити. Насадисти су чинили један од главних замајаца приликом претходних одбрана Сланкамена тако да можемо претпоставити да је њихов изостанак свакако допринео бржем паду града под Турке. Град је пао, скоро без борбе, 1521. године. Заједно са многим сремским утврдама спаљен је како би се стварио широк појас пусте и ничије земље која ни на који начин није могла да послужи непријатељској војсци која би дошла ослободи Београд. У годинама н акон одлучујуће Мохачке битке (1526) велики део Угарске улази у састав Османске империје и остаје у њој наредних 175 година.

Пошто више није био гранична тврђава Сланкамен губи свој војни значај и почиње да се развија у типичну турску варошицу /касабу тог периода. У тврђави (горњем граду) борави муслиманска посада али то више није утврђење од великог значаја. У вароши испод цвета трговина, виноградарство, рибарство и занатство. Сланкамен је припадао сремском санџаку и био је седиште нахије. Током Великог Бечког рата, када су Хабзбурзи успели да победе Османлије и загосподаре овим простором, у околини Сланкамена, 1691. године, одиграла се једна од одлучујућих битака. Данас је од ове некад импозантне тврђаве остало видљиво тек неколико зидова.

Није нам остало превише детаљних описа средњовековног Сланкамена. Основа тврђаве је неправилног кружног облика. Утврђење је било подељено на добро утврђене Доњи и Горњи град. Материјал који је коришћен за цигле је пешчаник веома лошег квалитета, у неким деловима налазимо нешто римске цигле. На нешто боље очуваном источном зиду, виде се остаци двеју кула, једне правоугаоне и друге полукружне, од осталих зидова постоје само темељи. У периоду турског продора на ове просторе вероватно је постојало пет кула. Службени попис из 1702. описује нам неке од грађевина: три цркве, две католичке порушене и једна православна, добро грађено турско купатило, џамија и неколико већих грађевина.

Археолошка истраживања на простору средњовековног утврђења Сланкамен вршена су у неколико наврата.Први пут су покренута 1955. и трајала су до 1957. године а настављена су и 1965. године. Од 1968. до 1970. године вршена су заштитна археолошка ископавања са циљем да се објекат припреми за конзервацију и ослободи нагомиланог шута.Тада је обухваћен само део овог великог локалитета. Ископавања су вршена унутар бедема средњовековне тврђава (тзв “Градина“) и на више места у подграђу и ближој околини локалитета.