МАНАСТИР ЂИПША (ДИВША)

Манастирска црква посвећена Преносу моштију Св. Николе, саграђена је у духу традиционалне српске архитектуре и по типу припада грађевинама насталим након обнове Пећке патријаршије (1557). Основа цркве је крстообразна са полигоналном апсидом и широким осмостраним кубетом.

Најранији помен манастира Ђипша потиче из рукописног четворојеванђеља с краја XV и почетка XVI века. У опису фрушкогорских манастира из 1753. године забележено је да је манастир основао српски деспот Јован Бранковић крајем XV века. Први поуздани подаци налазе се у турским документима из друге половине XVI века. Почетком XVIII века Ђипша је забележена као метох манастира Кувеждина. Стара манастирска црква обновљена је 1744. године ктиторством Петра Јовановића из Новог Сада. Најобимније грађевинске промене на цркви изведене су 1764. године ктиторством пустиножитеља Матеја. Тада је дозидана нова припрата, капела и звоник са западне стране. Дрворезбарски радови на иконостасу урађени су 1751, а иконе је сликао зограф Теодор Стефановић Гологлавац од 1753. до 1754. године.

У Другом светском рату манастир је тешко оштећен: конаци су спаљени, кров на цркви је срушен.

У последњим деценијама XX и у првим годинама XX века изведени су опсежни конзерваторско-рестураторски радови. Обновљена је црква, поново изидан звоник, а коначан изглед манастирског комплекса је заокружен 2007. године када је завршено западно крило конака.