Археолошко налазиште Калакача ситуирано је у атару насеља Бешка, на лесној тераси која се благо спушта од југозапада ка североистоку, у непосредној близини десне обале Дунава. Прва археолошка истраживања на локалитету била су заштитног карактера и вршена су од 1972. до 1974. године приликом изградње моста и аутопута, а следећа 2003-2004. године, приликом изградње другог моста и друге траке аутопута. Истражен је западни део локалитета, а неистражени су његови источни делови. Локалитет спада у праисторијска насеља градинског типа са краја позног бронзаног и почетка гвозденог доба и датује се од средине X до средине VIII века пре н. е. На њему су откривени бројни укопани објекти, јаме и пратећи економски објекти. Археолошки налази са Калакаче, нарочито керамика украшена „S“ мотивима, допринели су издвајању посебног Калакача хоризонта у оквиру босутске културне групе старијег гвозденог доба.

Налазиште је стављено под заштиту Решење м Покрајинског завода за заштиту споменика културе бр. 02-9/39-74 од 11.06.1974. год ине, а категорисано за археолошко налазиште од великог значаја Одлуком Извршног већа АП Војводине број 633-7/91 од 12.12.1991. године (“Службени лист АПВ“ бр. 28/91 од 30.12.1991. године).