Сакрална архитектура и уметност

Велика сеоба Срба 1690. године, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, представља прекретницу у духовном и политичком животу српског народа. За придошле избеглице које су дошле у Срем, била је олакшавајућа околност што су затекли Србе староседеоце, који су још у XV веку у овим крајевима створили неколико јаких економских центара. У то време, на поседима деспота из куће Лазаревића и Бранковића, већ је постојао знатан број манастирских цркава, које су грађене у периоду од средине XV до средине XVI века. Велика сеоба Срба, утицала је на то да се знатно повећа број српског живља у Срему.

Почетком XVIII века (1708) основана је Митрополија са седиштем у Крушедолу, која је 1713. године пренета у Сремске Карловце. Међутим, крајем XVII века, за време аустро-турских ратова, страдали су и опустошени манастири и цркве у Фрушкој Гори. После закључења Карловачког мира (1699), политичке прилике су се усталиле и нормализовао се живот. Избеглице које су дошле у Великој сеоби, заједно са Србима староседеоцима, почели су са обнављањем запуштених и порушених манастирских цркава и подизањем нових. Живот досељеника у новооснованим насељима био је изузетно тежак. Они су тада живели у скромним кућама укопаним у земљу – земуницама. На сличан начин грађене су у Срему и прве цркве које су такође делимично биле укопане и називали су их цркве-земунице. Ове прве богомоље, биле су једним својим делом под земљом, са зидовима од набоја, док је кров био покривен грањем, прућем, трском, сламом и шашом. Временом, влажно тло и висок ниво подземних вода, натерали су досељенике да почну градити куће на нивоу терена. Упоредо са побољшавањем економског стања становништва, напредовало се и са изградњом кућа и цркава од трајнијег материјала.

Првих деценија XVIII века, најпре су грађене цркве од плетера, затим од брвана облепљених блатом, са кровом од трске и шиндре. Почев од средине XVIII века, почињу да се праве цркве од тврдог материјала, а понеке у стилу рашке и моравске градитељске школе. Градитељи ових цркава су Теодор Коста и Никола Крапић, мајстори из јужних православних земаља које су у то време биле под Турцима. Након ових, граде се цркве већих димензија у чисто барокном стилу. Најзначајнија и најмонументалнија црква изграђена у барокном стилу је Саборна црква у Сремским Карловцима.

Почетком XX века црква је због усклађивања са тада новом патријаршијском резиденцијом преобликована у неокласицистичком стилу. Новим и већим барокним грађевинама нису више одговарале мале и ниске олтарске преграде са зографским иконама и плитком резбаријом. На тај начин иконостаси у XVIII веку постају најдекоративније целине храма, који су се од некадашње ниске олтарске преграде развили у високе вишеспратне иконостасе, на којима равноправно место са иконама добија и раскошна резбарија. Декоративни вишеспратни иконостаси са својим сложеним иконографским репертоаром развијали су се у зависности од литургијског обреда постепено примајући скоро целикупну религиозну тематику цркве. Неки од најрепрезентативнијих цркава и иконостаса налазе се управо у парохијским црквама у Срему (Црква Св. Луке у Купинову, Мала црква Св. Стефана у Сремској Митровици, Црква Св. арх. Гаврила у Моловину).

Значајнији споменици културе: