МАНАСТИР КРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол подигнут је око 1513. године, као задужбина сремских деспота Бранковића. Подигао га је владика Максим (Ђорђе), син деспота Стефана «слепог» и деспотице Ангелине Бранковић, који је у њему живео и радио као митрополит београдски и сремски, све до смрти 1516. године.
Манастирска црква посвећена је Благовестима, а услед рушења и обнављања није сачувала првобитан изглед. Манастир је најтеже страдао 1716. године када је спаљен, а мошти Бранковића растурене. Неколико пута обнављан, средином XVIII века манастир добија барокни изглед. Црква манастира Крушедол је богата ризница српског сликарства од XVI до XVIII века. Иконостас крушедолске цркве састоји се од четири групе икона настале у распону од XVI до XIX века. Аутори најстаријег рада «Апостоли са Христом» из друге деценије XVI века су италокритски мајстори. Слике Недремено око и Распеће су из 1653. године, а престоне иконе из 1647. године дело су сликара Јова Василијевича. Најмлађе сликарство, у соклу иконостаса, настало је у обнови 1828. године.
Конаци који окружују цркву са све четири стране настали су у различитим периодима, а свој барокни изглед добијајау приликом обнове 1722. године. Тридесетих година XVIII века изграђено је западно крило о торањ, као и капела посвећена Св. Максиму. Конаци су током дугог периода били покривени храстовом шиндром.
Један од значајних споменика српске црквене уметности, манастир Крушедол поседује библиотеку са најпотпунијом збирком класичних дела православне средњевековне теологије. У манастиру су мошти владике Максима и његовог оца Стефана «слепог» Бранковића. Ту су сахрањени патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, митрополити Исаије Ђаковић и Петар Јовановић, гроф Ђорђе Бранковић, кнегиња Љубица, војвода Стеван Шупљикац и краљ Милан Обреновић.