Манастир Јазак

Манастир Јазак основан је 1736-41. године ктиторством приложника житеља Новог Сада, Баје, Осијека, Шида и Шашинаца. Манастир је подизан уз помоћ калуђера из манастира Старог Јаска који се налазио на километар од данашњег и био је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Према предању манастир Стари Јазак подигао је деспот Јован Бранковић. Године 1705. у манастир су из Неродимља пренете мошти светог цара Уроша. Године 1744. одлуком бечких власти о редукцији српских манастира, овај до тада женски манастир је укинут, инвентар је пренет у нови манастир, црква је затворена, а конаци су срушени.

Нови манастир грађен је од 1736. до 1758. године, са црквом и конацима који садрже традиционалне елементе старих српских стилова градње. Године 1803. године завршено је зидање барокног звоника. Између 1926. и 1930. године, за време Валеријана Прибићевића, извршена је генерална реконструкција манастира.

У Другом светском рату манастир је опљачкан, а конаци спаљени. Манастир је обновио Покрајински завод за заштиту споменика културе, а већи део богате манастирске ризнице враћен је 1946. године из Загреба у Београд у Музеј српске православне цркве, где се и данас чува. О манастиру Јазак данас брине сестринство.

Манастирска црква, Силаска Св. Духа, грађена је у стилу позноморавске архитектуре, од кога одудара висок барокни торањ звоника. Иконостас са позлаћеном и бојеном резбаријом, барокно рокајних форми дело је Димитрија Бачевића и његових помоћника Теодора Крачуна и Димитрија Поповића. Иконостас је урађен 1769. године.

Конаци манастира Јазак подигнути су између 1739. и 1761. године. Конаци су добар пример фрушкогорског наслеђа друге половине XVIII века и нису претрпели битне промене.